Meandri

Tri priče

06/20/2015

Priča prva – ŠIRI OSVRT

Gledajući unazad, lako je razumeti koliko je negovanje staleškog duha uticalo na osećanja koja razdvajaju naša dva sveta. Intelektualno plemstvo koje je tada, u zlo doba, bilo isto što i vlast postalo je tu isključivije nego u  bilo kojem drugom kraju i vremenu. Otuda je poticala prikrivena i duboka mržnja koja se ispoljila u strahovitoj jednodušnosti prema pobunjenicima, a koja je uništila osnove jednog trajnog i dobrog društvenog odnosa.

Nadmenost kabinetskog plemstva odbila je od prestola plemstvo iz provincije, isto onako kao što je ovo drugo udaljilo od sebe neformalnu društvenu elitu, vređajući time njihovu sujetu.

Stoga je ulaskom gospođe Barsonjete de Nikolas E`žen na teritoriju veleposednika, pisca i pesnika, Sir Ovijana de E`njena (Johana Zlatoustog) izbila čitava jedna mala revolucija izazova.

Barsonjeta de Nikolas E`žen je volela umetnost i književnost što se smatralo nastranošću koju je lokalno plemstvo preziralo i sažalevalo, ali koju je morao opravdati svako ko je upoznao život te žene, rođene da bude slavna, ali neumitnim okolnostima osuđene da ostane nepoznata, i čiji je uticaj odlučio mnoge sudbine...

Priča druga – TELETEKST VESTI

Gospođica Simona La`Vanda je toga dana snažno odjekivala u mirisnim tonovima muzike Joannesa Chrysostomus Wolfgangus Theophilus Mozarta, prodorno poput najjačeg parfema koji treba da nadomesti klimavost poljuljanog položaja i oživi muškost visinom svoga stasa kroz žbunčić njene pohote u vrelini jeftinih junskih noći.

La muzika, la`vanda je označila konačni obrt situacije. U svojoj poslednjoj igri, leptir je sve što je imao uložio na gospođicu La`Vandu, istina sa velikim zakašnjenjem ispunjenja njene volje, ali proglasivši je za vrhovnu božicu, računao je, u svoj svojoj sebičnoj proračunatosti, da će glupo žensko izgarati čak i u ohladelom pepelu pr(a)ve ljubavi odakle će se on poput feniksa ponovo vinuti ...

Priča treća – TEBI

Gledam vremešni hrast u dvorištu pored, čini mi se vekovima, i uvek se iznova pitam da li su taj hrast i zmija uvijena oko njega jedna duša u dva sljubljena tela ili dva tela jedne podeljene duše?

Nakon svih neprospavanih noći, svih naših košmara, onih čudnovatnih snova, opsjena, o starom hrastu i zmiji što se izvijala i savijala oko njega, čvrsto priljubljena u plitkoj i nesigurnoj ljubavi i skliskoj nežnosti koja je svakoga trena mogla iščeznuti, kojih smo se oslobodili (i snova i hrasta i zmije i košmara) mi ćemo se vratiti našim dvorištima, životima i ljubavima.

Sve te neprožvakane misli, zaglavljene u osrednjosti uma, ostaće zajedno sa tim košmarima, nebitni, iza nas, a mi ćemo nastaviti dalje u budućnost, sadržanu u onome -i hteti i smeti- i osvajati je već sa novim sutra, jer nismo se predali i nismo poklekli pred onim što danas zovemo juče.